IN MEMORIAM

Mirjana Vukojčić: S verom u ljubav!

Zazvoni telefon, kratko obaveštenje, nažalost nije bilo neočekivano i... kraj. Ugasio se jedan život i na sceni i u stvarnosti, prosuli su se valovi životne i stvaralačke energije, otplovili su nekud daleko, a da li će se vratiti ne znamo kako i ne znamo kad. Napustila nas je naša rođaka i naš prijatelj i naš drug Mirjana Vukojčić.

Često sam u pozorišnim programima Jugoslovenskog dramskog pozorišta nalazila ime Mirjane Vukojčić. Imala je mnoga lica; bila je Ofelija u Hamletu, Sonja Marmeladova u Zlim dusima, Stela u predstavi Tramvaj zvani želja, Kordelija u Kralju Liru. Njen glumački opus nije se završavao klasičnim delima, zapažene glumačke uloge ostvarila je i u dramama savremenih autora: "Laku noć, majko" Marše Norman, "Milena iz Praga" po Mileni Jasenskoj, "Dejstvo gama-zraka na sablasne nevene" Pola Zindela. Sa uživanjem sam pratila njena glumačka ostvarenja, bila je za mene glumica za divljenje.

I tako sve do 2001. do 1. skupa Familije Vunjak u Zobnatici, impozantnog skupa od preko 200 duša na kome upoznajem rođake za koje nisam ni znala da postoje. Vesela i nasmejana dočekuje nas Mirjana Vukojčić i zamislite ta divna glumica kojoj sam bezbroj puta pljeskala u pozorištu moja je rodjaka. I u njenim i u mojim žilama teče krv Vunjaka. Neočekivano i veličanstveno saznanje.

Na svakom skupu familije Vunjak, Mirjana je na sceni: čita tekstove članova familije, a ponekad i svoje, recituje, razgovara, upoznaje rođake jedne s drugima, podstiče ljude da pišu svoje utiske o skupu, povede ličko kolo. Ne miruje, pleni osmehom, šalom zagrljajem.
Razmenjujemo telefone. Naši sve češći razgovori su srdačni, puni emocija, uvek dugački, a ipak kratki. Uvek ostaje nešto neispričano.

Kada smo pokrenuli onlajn časopis Skamija – časopis Familije Vunjak, Mirjana nam se pridružila svojim tekstovima o precima, o običajima, o zavičaju. Promocija časopisa nije se mogla zamisliti bez njenog nastupa, njen zvonki glas i odlična dikcija oplemenjivali su tekstove koje je čitala.

Često je govorila i moje pesme, pre svake dala bi neki svoj komentar, topao i inspirativan. Ponekad bi me navela da se sama divim svom delu. Bili su to trenuci koje svaki pesnik želi da doživi.

Gluma je bila njena vokacija, ako je postojao početak kraj sigurno nije. Želela  je da daje i davala je publici celu sebe, uvek spontano i nesebično, uz pregršt emocija koje su plutale i dospevale do svakog gledaoca. Poslednje Mirjanino glumačko i rediteljsko ostvarenje bila je monodrama Marija Lebjatkina, predstava koju je igrala u Teatru 78, a posvetila ju je svom kolegi, glumcu i reditelju Stevi Žigonu. Bili smo poneseni predstavom, tekstom, glumom, jednom sasvim neobičnom atmosferom prožetom skoro bajkovitom slikom i ruskom duhovnom muzikom sa video bima. U intimnosti bine na kojoj su se smestili i predstava i gledaoci doživljavali smo trenutke čiste istine u vanvremenu.

I onda preobražaj; nasmejana glumica pozvala nas je na čašicu razgovora, upoznavali smo se, a kao da smo se već znali, sa nama je bila Mirjana kolega, drug, rođaka, prijatelj...

Ispratili smo na poslednje putovanje našu Mirjanu; na groblju u Žarkovu bilo je sunčano. U narodu se kaže da na sahranu dobrog čoveka dolazi sunce. Setna pesma kojom se devojka opraštala od svoje pokroviteljke prosipala se preko humki sve do slučajnih automobila koji su zastajali privučeni božanskom muzikom.

 Tatjana Filipović Radulaški

Mart, 2017.